~ Milica Puric ~ 

“Čovek je dvopolno i u najvećoj meri nesvesno psihičko biće. Crni Pigmalion je deo moje najdublje stvaralačke ličnosti koja, kroz moje muško telo i iskustvo muškarca, vizualizuje odnose sa mojim ženskim delom psihe i potisnutom, destruktivnom stranom ličnosti… Još je Karl Gustav Jung to definisao pojmovima Anime i Senke”

Ovako govori Goran Stojčetović, slikar i scenograf Prištinskog Narodnog pozorišta u Gračanici, o svom art projektu Crni Pigmalion u kome kroz slike mračnih, mitoloških kreatura predstavlja ono sto je najdublje u njemu.

“Pomoću aktivne imaginacije i svesne namere prizivam ono što se u psihologiji zove ‘psihotična dekompenzacija’. To je iscrpljujući proces koji izaziva trans, suze, uzvišenu patnju i radost, iskonski strah i hrabrost. Taj proces povezuje lične i kolektivne kulturno-istorijske sadržaje, revitalizuje arhetipske simbole religijskih i mitoloških značenja, i ukazuje na same izvore nasleđenih živih psihičkih mehanizama. Tako mogu da vidim nesvesne tokove psihičkih sila, sklonosti i ideale koje bi, ako ih ne prizovem u svest, uticali loše na moju ličnost i život. Na neki način, uviđam usmerenost genetskih nasleđa i životnog iskustva i takvu predvidivost preusmeravam ka razvoju sopstvenog duha. Tako utičem na svoju budućnost…”

Već kroz ove uvodne reči ogleda se osobenost Gorana Stojčetovića, jednog od najinteresantnijih umetnika na srpskoj umetničkoj sceni. On crta, slika, piše lirske pasaže i u formi svakodnevnih postova, video snimaka i poetskih fragmenata, ‘bombarduje’ društvene mreže…

Dok gleda ono što Goran radi, posmatrač ima utisak da je uvučen u vrtoglavi svet u kome se stvarnost prepliće sa imaginacijom i u kome se mitološka bića sudaraju i vole sa ljudima iz realnog života. Sve je u zanosu, u transu, kovitlacu i sve prepuno emocija, ljubavi, radosti i tuge.

“Oduvek sam ovako radio’, kaže Goran: “U toku rada na projektu Crni Pigmalion otkrio sam izvor svake čovekove psihičke drame. U periodu izolacije zbog epidemije COVID 19 sinula mi je rečenica “Suština je uvek bila u nesporazumu dvoje ljudi, ostalo su fraktali”. To saznanje mi se učinilo kao manifest za dalji rad. Tako je rođen Crni Pigmalion koji ima misiju da pomiri tamne strane raspolućenih duša muškaraca i žena, da ih upozna sa njihovim suprotnim polovima, omogući im razumevanje i ukaže na mogućnost i sposobnost za ljubav, kao krajnji cilj. Ovo važi i za ljude neheteroseksualne prirode, jer je polarnost psihe apsolutna psihička kategorija svake jedinke na planeti. Dobro je da ljudi to vide i čak učestvuju u tom procesu.”

Pored neprekidnog slikanja, Goran Stojčetović je osnivač izuzetno značajnog anti-akademskog udruženja Art brut Srbija. Ono promoviše stvaralački rad ljudi koji se nalaze van okvira društvenog života i sistema, ili se tako osećaju.

“Art brut je pojam koji je 1946. godine definisao slikar Žan Dibife. On je osnovao drustvo Art Brut u Parizu sa nekoliko drugih umetnika, pre svih Andre Bretonom, osnivačem pokreta Nadrealizam. Art brut na francuskom znači sirova, neobrađena umetnost, a baš takvu umetnost otkrio je Dibife nakon poseta psihijatrijskim ustanovama gde je video fantastične radove ljudi koji nisu bili svesni vrednosti svog rada. To mu je otvorilo brojna pitanja o novoj likovnoj estetici koja se razvija mimo svih pravila i koja ne može potpasti pod sistemske stege”, objašnjava Goran Stojčetović. On kaže da radi sa pacijentima, članovima Kluba lečenih psihoza, i Pacijentima bolnice Klinike za psihijatriju VMA (Vojnomedicinske akademije) u Art Brut Studiju u Beogradu. “Umetnici Art Brut Srbije su potpuno posvećeni svom stvaralaštvu bez ikakvih očekivanja društvenog ili umetničkog priznanja. Oni su vidljivi, ali iz nekog razloga neprihvatljivi. Svi rade iz nagona za stvaranjem i nezavisni su od bilo kog trenda ili potražnje kulturno umetničkog sistema”, kaže on.

Goran ističe da ovi umetnici kroz Art Brut dobijaju osećaj pripadništva društvu. “Oni osećaju da nisu usamljeni u svojoj različitosti, da je ta različitost pravo bogatstvo nesistematizovanog čoveka i da tu nema nikakve patologije. To su samo drugačije frekvencije pojedinca koje na prvi pogled deluju zbunjujuće ili neprijatno, ali sve je to nevina, čista ljudska priroda u okviru društva u kome živi…

Urban Culture Tribe: Kažete na jednom mestu: “… Voleo bih stvarno da sam umoran od svega. Ali nisam, snaga mi je bezvremena i svesti mojoj to sada smeta. Smeta mi ova polumladost što mi i dalje šalje neku radost, a svet je odavnooo već čista gadost…”  Da li je ovo vaše trenutno stanje? 

Goran Stojčetović: Jeste trenutno, ali ume da se provlači u nekim periodima iznova. To sam napisao jer sam bio rastrzan osećanjem bespomoćnosti da nešto uradim da društvo ne srlja u propast. Sa druge strane, osećam veliku snagu koja me jednostavno tera da nastavim svoj put jer, kada nije bilo gladi i krvi do kolena na svetu ovom?

Urban Culture Tribe: Primetila sam da volite da radite uz muziku, ali me iznenadilo da čas slušate ozbiljnu muziku, a čas narodnjake. Šta vas privlači jednoj, a šta drugoj vrsti muzike?

Goran Stojčetović: Moj otac, profesor matematike, od malena je pevao po kući. Dolazilo mu je i društvo i svi su pevali strastveno i lepo, a ponekad su reči tih pesama bile propraćene suzama. To su bile stare kosovske, vranjanske, bosanske pesme… Narodna muzika je u meni bila oduvek, a ozbiljna muzika mi se uvek provlačila kroz život kao čista apstrakcija uzvišenosti kojoj nisam prilazio svesno. Taj takozvani turbofolk izuzetno mi je značajan jer sam bio svedok rađanja ove vrste muzike koja je stvorena u periodu raspada SFRJ i ja to nosim duboko u sebi. Na početku je ta muzika u nadolazećem nacionalizmu, politički stigmatizovana da ‘dolazi iz Teherana’, a ustvari je došla direktno iz Amerike. Taj spoj viševekovnog življenja pod Osmanlijskom imperijom, velikog preseljenja seoskog stanovništva u gradove posle Drugog svetskog rata i glamur američkog šou biznisa, za mene su velika opera jednog naroda i ja se njome bavim. Što se tiče klasične muzike, ona mi je stidljivo ušla u život i eto, novi period Crnog Pigmaliona uglavnom je inspirisan simfonijama, operskim arijama, sonatama jer tako mogu da osetim arhetipske motive u punoj snazi. Sećam se perioda oko 5. oktobra 2000. godine, kada sam živeo u izbegličkoj kući sa roditeljima u selu Rogača kod Kosmaja. Čitavo društvo je bilo je u znaku rušenja Miloševića, a ja sam kupio karte za dvovečernji koncert Betovenovih simfonija u Centru ‘Sava’. Meni je to bila veća istina i događaj nego obaranje nekog vladara…

Urban Culture Tribe: Crteži su vam u velikoj meri posvećeni ženi, kao da pokušavate da nešto u njoj dokučite? Šta je to?

Goran Stojčetović: Ah, žena! Od suštinske važnosti mi je da razlučim da li ženu zaista umem da volim ili volim sebe kroz nju. Da li je time oblikujem onako kako bih želeo sebe, sindrom Pigmaliona. Da li uopšte znam šta je žena? Da li sam samo sin i nagonska životinja? To su pitanja sposobnosti muškog duha za pravu ljubav i slobodu žene. Žene Crnog Pigmaliona su asocijativne i simboličke manifestacije odnosa u procesu ujedinjavanja mog polariteta psihe. U realnosti, ovaj proces mi pomaže u dubljem sporazumevanju sa ženama. Žene to osećaju, imaju poverenja u mene, vrednuju, pomažu i iskreno se interesuju za moj rad. Bez podrške žena, ne samo u Srbiji, ja ne bih bio to što jesam i niti bih se bavio ovim čime se bavim. Mnogo im dugujem i jednostavno ih obožavam. One su moja podrška i inspiracija. A o snazi ljubavi kojoj težim najbolje peva Muharem Serbezovski kad kaže: ‘Doživim li da te opet grlim, doživeću ceo svet da volim…’

Urban Culture Tribe: Objavili ste crteže koje ste stvarali dok ste bili u Uroševcu u toku NATO bombardovanja Srbije. Zbog čega posebno izdvajate 12. i 17. jun 1999. godine?

Goran Stojčetović: Da… Tog 12. juna 1999. nastali su crteži koje sam crtao u situaciji koja mi je bila gora od samog bombardovanja. Srpska vojska i policija su pobegle bukvalno preko noći… Pored moje zgrade u Uroševcu projurilo je u toku dana kamion. U njemu je bio vojnik koji je bacio košulju i uzviknuo: “Gotovo je, bežite!” Ceo civilni deo srpskog stanovništva tada je bio ostavljen na milost i nemilost razularenih Albanaca, UČK terorista i NATO tenkova. U takvoj atmosferi živeli smo sedam dana. Danima smo slušali o kidnapovanjima, pljačkama i ubistvima po gradu i okolini. Jedne noći su nam lupali na vrata i to je bilo tragikomično: moj otac, profesor matematike, majka, učiteljica, brat, student glume i ja, student slikarstva, tiho smo raspravljali šta da radimo: da li da pucamo ili da ih pustimo. Posle nekoliko minuta jednostavno su otišli. UČK teroristi su svuda šetali po gradu, i sećam se kako su usred dana jurili mog brata po gradu.

Što se tiče 17. juna, to je bio dan konačnog odlaska svih Srba iz Uroševca koji su imali sopstveni prevoz. Kolona je bila ogromna, prskali su nas vodenim topovima iz kamiona Javnog komunalnog preduzeća, ulazili biciklima između automobila u koloni… Nekako smo krenuli preko Prištine, prešli u Srbiju i kod Merošine zatekli šlepere na putu i srpsku policiju koja nam nije dozvoljavala ulazak u Srbiju. Rukama smo pomerali kamione, i pošto se zvaničnim putevima nije moglo ući u Niš, mi smo napravili put preko okolnih sela oko grada. Kada smo došli kod sestre u Niš, prvo što smo uradili bilo je, po želji mog oca, da uzmem harmoniku i zasviram. Tada smo svi zaplakali.

Urban Culture Tribe: Gde ljubitelji vaše umetnosti mogu da vide vaše radove uživo? Imate li atelje, gde ste locirani?

Goran Stojčetović: Imam stočić u maloj sobi iznajmljenog prigradskog stana na kome radim manje formate. Jednostavno nemam uslova za slikarstvo kakvo bih želeo… Stan mi je prepun urolanih slika većih formata koje uglavnom nisam izlagao. Jedino kad negde gostujem, uradim velike formate i napravim slike. Ja čak ni kao student slikarstva nisam imao svoje mesto, nite štafelaj. Hronični osećaj nesigurnosti u pojam ‘imanja’ određen turbulentnim životom na Kosovu i Metohiji do moje 24. godine, učinili su da se oslanjam na materijalni minimum, a da stvaram duhovni maksimum. Nadam se da uspevam u tome…

Urban Culture Tribe: Jesu li vaše slike izložene u nekoj galeriji?

Goran Stojčetović: U galeriji ‘Remont’ stoje moji radovi na prodaju sa cenom ispod svake realne vrednosti, ali ih niko ne kupuje. I tako već tri godine. Iako radim na istraživanjima u oblasti likovnog izražavanja i psihologije, u Srbiji sam samo simbolična inspiracija. To je divno, ali je poražavajuće da zvanična srpska kultura, umetnost, pa i nauka, nemaju nikakvu reakciju, ni interesovanje za moj rad, a da ne govorim o podršci ili finansijskoj pomoći. Ovo kažem zato što radim decenijama za stotine i stotine ljudi našeg društva, pa i institucija, i skoro sve sam uradio o svom trošku i besplatno…. To naglašavam jer je i to deo moje filozofske misije…

Biografija Gorana Stojčetovića

Gorana Stojčetović rođen je 1975. godine u Skoplju/SFRJ. Diplomirao je slikarstvo 1999. godine na Fakultetu umetnosti u Prištini/SRJ. Bavi se dubinskom asocijativnom umetnošću koju pronalazi u nesvesnim i spontanim izrazima kroz crtež, sliku, fotografiju i performans. Poslednjih nekoliko godina je

posvećen društveno angažovanim akcijama u vidu radionica dubinskog crteža kroz koje animira i estetizuje nesvesne sadržaje pojedinaca i grupa ljudi sa kojima se susreće prilikom gostovanja u različitim sredinama i okolnostima. Od februara 2015. godine vodi ‘Art brut studio VMA’ u Dnevnoj bolnici Klinike za psihijatriju Vojnomedicinske akademije u Beogradu, gde pored likovnih radionica, radi i na teorijskom istraživanju odnosa umetnosti i psihologije. U svom hiperaktivnom stvaralaštvu i društvenoj aktivnosti, izdvaja deo u kome je jedan je od organizatora i izlagača na velikoj grupnoj izložbi ‘Turbulencije na Balkanu’ u Muzeju Halle Saint Pierre u Parizu, 2017. Na poziv direktorke ovog muzeja , 2018. godine je održao i dvodnevnu radonicu dubinskog crteža sa posetiocima muzeja. Krajem oktobra 2020. trebalo bi da učestvuje u velikoj grupnoj izložbi srpskih i hrvatskih marginalizovanih umetnika u Muzeju suvremene umjetnosti Zagreb kao jedan od izlagača, organizatora i selektora. To će ujedno biti i prva velika zajednička izložba srpskih i hrvatskih umetnika u nekoj zvaničnoj kulturnoj instituciji poput ovog muzeja, posle rata ovih dveju bivših republika SFRJ. Maja 2019. godine je na poziv kustoskinje ovog muzeja bio gost gde je održao tri celodnevne radionice dubinskog crteža sa posetiocima muzeja i brojnim građanima Zagreba. Osnivač je i predsednik Udruženja Art Brut Serbia. Zaposlen kao scenograf u Narodnom pozorištu Priština u Gračanici. Živi u Beogradu/SRB.

Milica Puric, Urban Culture Tribe

https://www.facebook.com/goran.stojcetovic/