~ Olivera Bjekic ~

Zoran Velimanović, izložba “Fantastičnih 6” u Beogradu

– Preko 6.000 ljudi posetilo je septembarsku izložbu “Fantastičnih 6”, a čak 2.000 bilo je prisutno  na otvaranju. To govori da smo kvalitetni i da su ljudi željni figuracije, štafelajskog slikarstva i izložbi. U Beogradu je ostalo dosta pametnih ljudi, onih koji čitaju, koji su obrazovani, i koji su željni istinske umetnosti, onog što je kvalitetno i onog što su prepoznali kao interesantan dogadjaj – kaže Zoran Velimanović, beogradski slikar, koji je nedavno sa  Milanom Tucovićem, Sergejem Aparinom, Vladimirom Dunjićem i Željkom Đurovićem, učestvovao na izložbi “Fantastičnih 6” u beogradskom izložbenom prostoru Kuća legata.  Na zalost jedan od fantastičnih šest umetnika, slikar umetnik Željko Tonšić, preminuo je 5. jula 2014. godine. 

Sa Zoranom ćaskamo jednog oktobarskog dana na Dorcolu o “Fantastičnih 6”, o ideji da se slikari okupe i izlože svoj rad, o njegovom životu i radu i ostalim interesantnim temama.

Zoran Velimanović: Ideja za ovu izložbu potekla je od Maje Živanović, novinarke i likovnog kritičara, koja je bila i kustos ove izložbe”, kaže on. “Niko nas ranije nije organizovao. Svi smo se znali od ranije i svako od nas je bio u nekim svojim projektima, ali nas je Maja organizovala i okupila. I mnogo je lepše kada smo zajedno…” kaže on.

‘Heautontimorumenos’, 150×200, oil on canvas, 1999/2000

Objašnjavajući zašto je ova izložba važna i gde se nalazi srpska likovna fantastika u odnosu na svetsku, Zoran Velimanović kaže da je u našoj likovnoj tradiciji prisutno mnogo toga čudesnog. 

Zoran Velimanović: Mitovi, snovi, bajkolike priče, simboli, i još mnogo toga čudesnog prisutno je u našoj likovnoj tradiciji. Iako je u svetskoj likovnoj umetnosti ‘Mediala’ jedini naš autentični pravac, i ako nijedna grupna međunarodna izložba u Centru za fantastičnu umetnost u Grijeru u Švajcarskoj nije održana bez našeg predstavnika, likovna fantastika je retkost na našoj kulturnoj sceni. A mi smo grupa umetnika koja, svako na svoj poseban način, ima elemente onostranog i fantastičnog. Zato je ova izložba veoma bitna i zato se smatra posebnim događajem, jer prvi put okuplja nas šestoricu sličnog senzibiliteta.

Urban Culture Tribe, Olivera Bjekic: Šta je to što je vas odredilo kao slikara?

Zoran Velimanović: Studirao sam pravo, svirao sam rock and roll, imao sam oduvek potrebu da nešto kažem i mislio sam da ću se realizovati kroz muziku… A onda sam shvatio da imam jaku potrebu da slikam. Nisam ni znao da li imam talenta, jedino što sam znao bilo je da sam imao jaku potrebu koja me vukla i koja je bila važnija od svega…  Ta potreba ima smisla za mene i za ljude koji je prepoznaju i dok je tako ja ću to da radim.

Photo credit: Nebosja Babic

Urban Culture Tribe, Olivera Bjekic: Odakle vam hrabrost da se upustite u slikarstvo i prekinete nešto što je naizgled moglo da vam pruži sigurniji život (Pravni fakultet)? 

Zoran Velimanović: Da. Ja sam počeo u onim nesigurnim vremenima 90-ih godina. Imao sam prvu izložbu 1997. godine. Nisam imao podršku porodice i prvi sam slikar u porodici. Shvatio sam da me pravo ne zanima, počeo sam da se bavim  nekretninama i jedna prodaja mi je omogućila malo mira da mogu da se posvetim slikanju, a da ne mislim na svakodnevnu egzistenciju. Kupio sam jedno platno i nekoliko boja i naslikao sam mali purgatorijum (čistilište)… I  evo ta tema me prati do danas… Čišćenje je poenta čitavog života, čistiš se i ideš u nekom pravcu. Imaš priliku da se resetuješ u nekim godinama, data ti je šanša, mogućnost da se popraviš. Purgatorijum daje tu moguchnost i ako vidiš matorog čoveka koji je ljut, nadrndan to znači da nije prepoznao taj trenutak ili ga je ignosrisao …

Urban Culture Tribe, Olivera Bjekic: Kako ste poceli da slikate? Sećate li se svojih prvih kupaca slika?

‘Purgatorium’ – Gallery of Frescoes, National Museum of Serbia, November 5th, 2015 — in Belgrade, Serbia.

Zoran Velimanović: Moju prvu slika uzela je jedna devojka. Bila je oduševljena i ta slika je završila u Monzi. Onda sam uzeo sledeće platno i par boja, počeo da kombinujem i da se igram… Pratio sam svoj unutrašnji osećaj i ubedjen sam da ne možeš da pogrešis sve dok pratiš taj osećaj. Kad se skupilo 10-ak slika otišao sam kod Olje Ivanjicki, naše porodične prijateljice (voleo sam ‘Medialu’), koja me uputila na neke ljude koji su mi dali gratis prostor da slikam. Tako je klupko počelo da se odmotava. Jednog dana uzeo sam ogromno platno, hteo sam da napravim triptih, ali me uhvatila panika kada sam shvatio koliko je beline na malom prostoru moje sobe. Onda sam stao i rekao sebi: ‘Dobro šta je to što ti hoches? Šta je to što te pritiska?’ I tako je sve krenulo. Ovo mi smeta, ovo osecam, unosio sam atmosferu koju sam osećao… A sve je bilo kao nešto što je na ivici nečega, kao ‘Noć pred velike događaje’ (pesma Džonija Štulića sa albuma ‘Kurvini sinovi’).

Urban Culture Tribe, Olivera Bjekic: Gde ste održali prvu izložbu?

Zoran Velimanović: Prvu izložbu – performans imao sam u ‘Astakos studiju’ 1997. godine. Otvaranje izložbe je bilo fenomenalno – uz muziku benda ‘This mortal coil’. Drugari su doneli dobru rasvetu, puštali su neku maglu… U časopsiu “Vreme” izasao je članak o velikoj gužvi na ižlozbi I to me prati sve ove godine… Na ulici je bio kordon, bio je to haos… Sećam se da je došla neka mlada novinarka i pitala za naziv izložbe, a ja sam rekao da se performans zove ‘Noć pred velike događaje’ (kao pesma Dzonija Stulica sa albuma “Kurvini sinovi”). Onda je na jesen bila izložba na Oktobarskom salonu , izložio sam istu tu sliku, pa onda na prolece  u Budimpešti, Barseloni i više se nisam vracao. Tek nakon deset godina, 2007. sam napravio izložbu ovde u Beogradu u galeriji ‘Ozon’.

Photo credit: Nebojsa Babic

Urban Culture Tribe, Olivera Bjekic: Na vašim slikama ima mnogo ljudi bez lica, ljudi u obliku insekata, hibridnih bića… Kako je živeti u takvom svetu i medju takvim likovima?

Zoran Velimanović: Ne želim da prikažem bilo kakav izraz na licu, ne želim ni da imam lice na slikama, jer mislim da je emocija  univerzalnija kada se ne pomogne izrazom lica, tela, nogu… Nemam nikakve  poteze na slikama, nikakvu agresiju, ne sugerišem ni sa čim, kod mene je sve pasivno, baš kao noć pred velike dogadjaje… Ne menjam se… Ja slikam situacije pre nekog dešavanja, naslućivanje dogadjaja kada su ljudi pomireni sa tim što će se desiti… Nema vise izbora, možeš i da vrištiš i da se dereš, ali nemaš izbora, kao  na samrti; mi svi idemo ka svom vodopadu… Ta pomirenost sa izvesnošću mi se jako svidja. Zato nemam likova, ne dajem  predložak za tvoj život, ali sigurno navodim da razmisljaš o životu, o stvarima koje još možeš da promeniš da bi postao bolje ljudsko biće. I dalje imam jaku potrebu i dalje isto verujem u svoje slikanje. Ja sam samo sredstvo i zahvalan sam Bogu što me koristi jer ja samo sve ovo gledam iz prvog reda i povlašćen sam u tome što sam na neki način medij izmedju svevišnjeg i platna…

Urban Culture Tribe, Olivera Bjekic: Da li radite na nekoj novoj slici?
Zoran Velimanović: Da. Srećan sam zato što ste posle ove izložbe vraćam u svoj atelje. Moram da se prilicno osamim, gotovo monaški da bih mogao da slikam…  Slikanje je razvaljivanje… Moraš da se uvedeš u to konstantno stanje, inače neće da ti pomogne… Moraš da budes mali i ponizan, kao što je govorila Olja Ivanjicki I da se dovedeš u stanje da radiš najvažniju stvar na svetu da bi te nadario. Tada trenutak magije mora da se desi.

Urban Culture Tribe, Olivera Bjekic: Da li je moguće živeti od prodaje slika?

Zoran Velimanović: Ja sam živeo  u Francuskoj, Nemackoj, sada živim u Srbiji, i svim zemljama cene mojih slika su iste. Ja živim isključivo od slikanja. Možda sam skroman čovek, putovao sam, prošao sam sve što sam želeo, video dosta toga, ali slikanje je moja najveća avantura. Dakle, da, živim od slikanja, ali nikada nisam razmišljao o ceni slike, inače nikad ne bih slikao platna od devet metara. Ko bi imao para da to plati? Radim samo ono što mi se radi. Ne razmišljam o parama i o ceni slike. Mogu i da je poklonim. Cene mojih slika su iste za sve ljude bilo da su u Americi, Evropi, Australiji. Moje je da slikam, a svaka slika će već sačekati svog kupca.

Olivera Bjekić