Dimitrije Vasiljević, kompozitor i pijanista iz Beograda koji godinama živi i radi u Njujorku, nedavno je doktorirao na Ilinoj Univerzitetu u Urbana-Champaignu na temu ‘Kontrapunkt u džez klaviru’ i tako postao prvi doktor džez klavira iz Srbije. On kaže da je kontrapunkt relativno neistražena i nova tehnika u džez klaviru o kojoj nije puno pisano, a kojom se bavi sve više i više pijanista mladje generacije. ‘Svodi se na to da se koriste polifoni metodi vodjenja glasova koji poticu jos od J.S. Baha, pri čemu leva i desna ruka nemaju standardnu ulogu – pratnje i melodije, vech svaka ruka svira zasebne melodijeske linije koje se dobro uklapaju jedna u drugu’, objassnjava i kaže da mu je namera da u skorije vreme pretoči svoju disertaciju u knjigu – udžbenik i objavi je ovde u Americi.

Dimitrije je u Beogradu za samo tri godine završio Muzičku akademiju, odsek Opšta muzička pedagodgija. Posle samo nekoliko meseci 2007. godine otisnuo se sam u Ameriku i završio Berkli univerzitet u Bostonu (Berklee College of Music in Boston). Tu je dobio niz prestižnih nagrada, uključujući i Nagradu za izvodjastvo (Jazz Performance Award) i Nagradu za dostignuća na klavirskom odseku (Piano Department Achievement Award), a godine 2011. preselio se u Njujork. Tu je završio master studije na Njujorškom univerzitetu. Osvojio je treću nagradu žirija i nagradu publike na prestižnom Montro solo džez klavirskom takmicenju (Montreux Jaž Solo Piano Competition), objavio je dva CD-a, a 2014. godine imao je koncert u Karnegi holu u Njujorku, potom u Ujedinjenim nacijama u Njujorku, Kenedi centru u Vašingtonu….  Nedavno je doktorirao na Ilinoj Univerzitetu u Čikagu, a odmah potom prhvatio stalnu poziciju profesora džez klavira na Xajvijer univerzitetu Luizijana (Xavier University of Louisiana) u Nju Orleansu, gradu džeza.

Urban Culture Tribe: Veoma ste ambiciozni i talentovani. Recite nam kako je započela vaša muzička karijera.

Dimitrije Vasiljević: Počeo sam da sviram od svoje šeste godine. Oduvek sam znao da ću biti muzičar i moj životni cilj bio je da postanem što bolji i da naučim što više. U toku školovanja sam svirao klasičnu muziku, a onda sam došao do džeza i tada sam shvatio da je Amerika najboje tlo za razvoj svakog džez muzičara. Tako sam došao u Ameriku i ostao.

Urban Culture Tribe: Šta se želeli da ostvarite i doživite u Americi?

Dimitrije Vasiljević: Imao sam u sebi rešenost da pokažem da sam došao na pravo mesto i to najpre sebi, pa kolegama, pa onda svojim roditeljima koji su u znoju lica svog uspeli da sakupe neki novac i da me pošalju u Ameriku. Mnogi nisu verovali. Govorili su mi da sam isuviše mlad, da je sve to skupo, a ja sam imao taj inat da pokažem da sve mogu. Ipak najviše me je vukla ljubav prema muzici i želja da postanem bolji muzičar i da napredujem što više u onome što radim.

Urban Culture Tribe: Koliko ste vežabli kao dete? Jesu li odrasli morali da vas teraju da vežbate?

Dimitrije Vasiljević: Dok sam bio dečak malo sam vežbao, što bi se reklo, više sati mesečno. Uglavnom sam se izvačio na talenat. Sećam se svog prvog časa klavira i divne profesorke Milane Ulmanski koja je na prvom času klavira uzela moj kliker, nacrtala ga u notnom sistemu i rekla – ovo je nota. Tako je sve počelo.

Urban Culture Tribe: Kako je bilo kasnije? Jeste li bili disciplinovani?

Dimitrije Vasiljević: Kao dečak sam bio lenj, a tek kasnije u pubertetu, kada sam uvideo da mogu da ‘skidam’ rok i pop pesme klavir je počeo da me interesuje u suštinskom smislu. Tada se javilo interesovanje za različitim muzičkim pravcima i tako sam došao do džeza koji me je jako zainteresovao jer je pružao veliku slobodu i moć pokazivanja kreativnosti. Ali je moralo da se vežba. Tako sam počeo da bez teranja vežbam za svoju dušu. Tek kad sam došao u Ameriku počeo sam da sviram po šest – sedam sati dnevno. Možda danas vežbam manje, sat dva dnevno, ali to radim stalno.

Urban Culture Tribe: Završili ste čuveni Berkli koledz u Bostonu (Berklee College of Music). Kakva su bila vaša iskustva?

Dimitrije Vasiljević: Dobro se sećam kada sam došao prvi put u Boston 2007. godine. Nas nekoliko novih studentata čekalo je na registraciju i stajalo po kiši na ulici. Tada sam dobio registarski broj i rekao sebi: evo sad stojim na kiši sam, i ne znam skoro ništa o mestu na koje sam došao. Sada sam samo broj, ali jednog dana biću neko u ovoj školi i na sceni. U međuvremenu sam završio ovaj koledz i tu dobio niz prestižnih nagrada, uključujući i nagradu Jazz Performance i nagradu za dostignuća Odseka za klavir.

Urban Culture Tribe: Neki muzičari čekaju na nastup u Karnegi holu ceo život, a vama se to ostvarilo u mladim godinama. Kako je bilo svirati na tako čuvenom mestu? Koliko vam se život promenio posle ovog velikog dostignuća?

Dimitrije Vasiljević: Svirati u Karnegi holu velika je stvar za svakog muzičara, a u mojoj karijeri to je do sada bio najznačajniji koncert. Ipak, s obizrom da muzika nije sport i da se dostignuća ove vrste ne mogu čuvati kao nekakvi trofeji na polici, svaki sledeci koncert je novi izazov i meni podjednako drag muzički projekat.

Urban Culture Tribe: Vaš prvi album iz 2013. godine nosi neobično ime ‘Staza Silvana (‘The Path of Silvan’). Šta to znači?

Dimitrije Vasiljević: Ovaj album sastavljen je od mojih originalnih kompozicija, a ‘silvan’ je mitski pas iz srpske mitologije, neobična zver velike konstitucije i inteligencije koja je u ranom srednjem veku pratila srpskog viteza od tame ka svetlosti. Svidela mi se ta metafora o mitskom psu koji je bio veran pratilac srpskog viteza i koji mu je pokazivao pravi put, onaj kojim se ređe ide. Mislim da svako od nas bira svoj put. Možda on nije najblistaviji, možda nije glavni, niti svetao, ali je naš. Mi ga najviše volimo i imamo satisfakciju kad ga prođemo. To je taj ‘put silvana’.

Urban Culture Tribe: U medjuvremenu ste snimili drugi album ‘Metafora’. O kakvim kompozicijama je reč?

Dimitrije Vasiljević: Moj drugi album pod imenom ‘Metafora’ (‘Metaphor’) predstavlja svojevrsni kontrast prvom albumu, najpre utoliko sto je u pitanju muzika za solo klavir. Ovaj album sam snimio u Oktavenaudio studiju u Njujorku pod snimateljskom palicom inzenjera zvuka Rajana Strebera (Ryan Streber). ‘Metafora’ je svojevrsni spoj neoklasične muzike i dzeza i koncepcijski se bavi istrazivanjem unutrasnjeg sveta jednog umetnika.

Urban Culture Tribe: Pre nekoliko dana snimili ste i treći autorski album ‘Accidental Nomad’ (‘Slučajni nomad’). Ko je taj ‘slučajni nomad’?   

Dimitrije Vasiljević: Ovaj CD snimio sam sa svojim kvintetom iz Champaigna (saxofon, klavir, gitara, kontrabas i bubnjevi). To su sve momci koji su na doktorskim studijama iz dzeza na Ilinoj Univerzitetu i moji dobri prijatelji. Robert Bruks (Robert Brooks) svira tenor saksofon, Hoze Guzman (José Guzmán) gitaru, Andrej Gonsalveš (Andrey Gonçalves) kontrabas, a Endi Vilok (Andy Wheelock) bubnjeve. Robert i Endi su Amerikanci, Andrey je iz Brazila, a Hoze iz Portorika. Svako od njih doprinosti zvuku moje muzike na sebi svojstven način koji je obogacen muzičkim tradicijama koje nose svako iz svoje kulture i naroda. Na albumu su sve moje autorske kompozicije. Stil je eklektičan jer mešam srpsku tradicionalnu muziku, klasično muzičko nasledje, moderan džez, a ima pop uticaja.

Urban Culture Tribe: Je li ovaj put ‘slučajnog nomada’ bio vaš umetnički put?

Dimitrije Vasiljević: Kao što sam naslov kaže, album je inspirisan večitim lutanjem jednog umetnika (ili bilo kog stvaraoca/delatelja) po svetu, sa svime što ono nosi – seljenje na razna mesta, dolaženje, odlaženje, avanture, sretanje raznih zanimljivih ljudi, vezivanje i opraštanje… Sve to kao prolazne stanice na putu praćenja svoje zvezde vodilje i nekog cilja koji celog života nazireš, a koji polako izranja iz magle kako mu se intuitivno približavaš.

© All Rights Reserved

~ Milica Puric, Urban Culture Tribe ~